O RANOJ MUZICI
STA JE BASSO CONTINUO?
Pod pojmom generalbas, sifrovani bas ili basso continuo (baso kontinuo; engleski - Thorough bass, francuski - Basse chiffrée) podrazumeva se praksa sviranja harmonske podloge u muzickim delima. Podupiruci vokalne i instrumentalne deonice, kako intonativno tako i ritmicki, izvodjac continua je nekada imao istu onu ulogu koju danas ima dirigent. Citav jedan period u muzici se cesto naziva jednostavno »erom bassa continua«, sto pokazuje njegovu vaznost i znacaj.
KOJI PERIOD OBUHVATA ERA BASSA CONTINUA?
Continuo ulazi u upotrebu krajem XVI veka u Italiji, prvobitno kao potpora vokalnoj muzici, a vec oko 1600. godine prestaje da bude samo pomocno sredstvo i postaje neizostavni deo muzicke partiture. U XVII i XVIII veku continuo je, pored vodece melodije, najvazniji cinilac kompozicije, te gotovo da nema dela u kome ne ucestvuje. Continuo svoju kulminaciju dozivljava u delima Johanna Sebastiana Bacha. Pred kraj svoje ere continuo se vise nije belezio, ali se njegova primena podrazumevala cak i kada zaista nije bila neophodna. Nalazimo ga i pocetkom XIX veka u recitativima ranih komicnih opera Rossinija, Donizettija, pa cak i Verdija.
NA KOJIM INSTRUMENTIMA SE IZVODIO CONTINUO?
Continuo se izvodio na cembalu (i njemu slicnim instrumentima sa dirkama: spinetu, virdzinalu), orguljama, lauti (i njoj slicnim trzalackim instrumentima: teorbi, kitaronu), harfi, a za pojacavanje basovske deonice sluzili su violoncelo, viola da gamba, violbas, fagot, dulcijan, bas kornamuza i bas flauta. Izbor i kombinacija zavisila je od nekoliko faktora: u prvom redu o kom periodu muzike se radi, zatim u kakvoj funkciji je doticna kompozicija, a od bitnog znacaja je i velicina izvodjackog aparata. U Monteverdijevoj operi »Orfeo« nalazimo, na primer, saroliku mesavinu dvoje »drvenih« orgulja, regal orgulje, harfe, dva cembala, dve laute; Händel je svoje opere izvodio sa dva cembala i jednom lautom, dok Haydna nalazimo za cembalom u njegovim poslednjim simfonijama pred sam kraj XVIII veka. Uglavnom se duhovna muzika izvodila uz orgulje, svetovna uz cembalo, a broj continuo instrumenata se povecavao sa velicinom ansambla ili orkestra, brojem pevaca odnosno velicinom hora.
KAKO SE IZVODIO BASSO CONTINUO?
Od samog pocetka XVII veka nastajala su vazna teoretska dela o nacinu izvodjenja bassa continua od kojih su najvaznija L. Viadana 1602, M. Prætorius 1619, L. Penna 1672, M. de S. Lambert 1707, J. D. Heinichen 1728, J. J. Quantz 1752, F. Geminiani 1755, F. W. Marpurg 1755. i C. Ph. E. Bach 1762. U pocetku je continuo samo udvajao vokalne ili instrumentalne deonice, ali ubrzo kompozitori pocinju da brojevima beleze intervale koje treba svirati racunato od najdublje deonice. Kako se nacin komponovanja i stil muzike menjao, tako su i harmonski sklopovi postajali brojniji, bogatiji i komplikovaniji. Uobicajen je bio postupak redjanja akorada, ali su izvodjaci sa vecim iskustvom dodavali mnogo vise ukrasa ili improvizovali citave samostalne linije. U nase vreme notni izdavaci razradjuju deonice continua, olaksavajuci time njegovu realizaciju, ali se to ne sme razumeti kao zavrsen proces vec samo kao polazna tacka /dalje nadgradnje/.
ZASTO JE BASSO CONTINUO NESTAO IZ PRAKSE?
Povecavanjem izvodjackih tela tradicionalni continuo instrumenti se jednostavno nisu vise culi. Takodje, u XIX veku orkestarski instrumenti su usavrsavanjem dostigli takav nivo intonativne stabilnosti da im nikakva potpora vise nije bila potrebna; harmonija je jednostavno probila okvire koje je dopustao continuo, a novi nacin dirigovanja je podrazumevao besumnu gestikulaciju ruku ili stapa (dirigentske palice).
Danasnja praksa tumacenja rane muzike kod nas cesto, na zalost, odbacuje upotrebu continua, prenebregavajuci istorijske cinjenice. Interpretacija se tako osiromasuje za jednu bitnu dimenziju.
Dragan Karolic