MUZICKI OBLICI
Srednjovekovna muzika po svojoj sveobuhvatnosti predstavlja specifican vremenski period ciji je pocetak veoma tesko odrediti, dok se njegov svrsetak otprilike poklapa sa krajem XIII veka. Buduci da je upravo ovaj period predstavljao neprikosnovenu »vladavinu« Crkve u svim oblastima ljudskog zivota, prirodno je sto podaci o tako ranoj muzici vode poreklo bas iz oblasti crkvenog delovanja. Na drugoj strani, ljudski glas je dugo ostao uzor koga su kroz vekove razni instrumenti kroz svoje usavrsavanje pokusavali da podrazavaju. Shodno tome, mnogo je vise vokalnih formi egzistiralo u odnosu na cisto instrumentalne. Takav specifican primat vokalne muzike trajace sve do pojave monodije u ranobaroknom periodu kada ce instrumenti kroz nove forme ostvariti drugaciju ulogu. Ipak, vrlo je vazno istaci da u Srednjem veku ova razlika nije naglasavana, pa se desavalo da su instrumenti jednostavno udvajali deonice glasova.
Pod uticajem ranohriscanske muzike sa Istoka, na Zapadu su se u IV veku ustalili jednoglasni napevi poznati kao himne. Himne su bile stroficne - svaka strofa donosila je novi tekst. Struktura melodije bila je krajnje jednostavna, bliska recitovanju, kako bi tekst koji je bio religiozne sadrzine uvek bio u prvom planu. Odusevljeno pevane od strane samog naroda, himne su se sacuvale sve do nasih dana, sto vidimo po nazivima poznatih himni kao sto su »Te Deum laudamus«, »Veni Creator Spiritus« ili »Pange lingua«, a koje i mi danas poznajemo i pevamo.
Isto tako siroko rasprostranjeno bilo je pevanje psalama. Njih je, bas kao i himne, prvi na Zapadu uveo sveti Ambrozije, episkop mediolanski [Mediolanum je anticki grad koji se nalazio na mestu danasnjeg Milana] (po njemu - »ambrozijansko pevanje«).
Pocetkom VII veka, rimski papa Grgur VI »Veliki«, uzevsi u obzir znatan broj raznih liturgickih napeva zapadnih crkava, sastavio je zbirku - »Antifonarium«. »Tvrdi se da je Grgur, kao covjek pouzdanog i razvijenog ukusa zajedno sa svojim pomagacima izabrao iz velikog broja duhovnih napjeva samo one koji su mu se po ljepoti, jednostavnosti i uzvisenosti cinili najprikladniji da postanu trajni sastavni dio crkvenog muzickog repertoara« [Preuzeto od Josipa Andreisa: »Povijest glazbe«]. Tako je neposredno nastao gregorijanski koral (ili jednostavno - koral). U narednim vekovima doslo je do svojevrsne deformacije korala koja je za posledicu imala pojavu novih oblika:
Trope (ili tropiranje), ustvari predstavljaju umetanje novih tekstova (a sa njima i celih melodija) u sluzbene liturgijske tekstove. Najznacajniji oblik tropiranja bile su sekvence. Pevac i muzicar cuvene pevacke skole »St. Gallen« Notker Balbulus (oko 840. do 912) narocito je uticao na razvoj sekvenci. Ona se temeljila na dodavanju novog teksta melodiji tzv. jubilacija u Alleluji. Kasnije, sekvence dobijaju potpunu samostalnost sa novim tekstom i muzikom, pa su i one poput himni bile veoma omiljene.
PRVI VISEGLASNI OBLICI
Jedan od najprimitivnijih vidova viseglasja predstavljalo je kretanje dva glasa u paralelnim kvartama i kvintama. Ovo je bila karakteristika oblika poznatog kao organum, pri cemu je gornji glas obicno predstavljala neka gregorijanska melodija. Nesto kasniji discantus (diskantus) insistirao je na suprotnom kretanju glasova sa naizmenicnim sazvucjima kvinte i oktave. Ova dva oblika vezuju se za period IX i X veka. U XIII veku, u vreme postepenog sazrevanja svesti o konsonantnosti terci i seksti, javljaju se oblici gymel (gimel) i fauxbourdon (foburdon). Gymel se javio u Engleskoj sa karakteristicnim kretanjem glasova u tercama, redje u paralelnim sekstama. Fauxbourdon bio je troglasni oblik gde se kretanje glasova odvijalo u paralelnim sekstakordima. Znacaj ovog oblika odrzao se sve do Josquina des Présa.
SKOLA »NOTRE DAMME« I »ARS ANTIQUA«
U XII veku Francuska je prednjacila u drustvenom razvoju, narocito u oblasti umetnosti (muzika) i arhitekture. Osobito Pariz kao srediste kraljeva sa novom katedralom gotskog stila »Notre Damme« pruzao je mogucnost mnogim muzicarima da prosire dotadasnja iskustva novim sredstvima. Medju takvima bili su Leonin koji je ostavio veliku zbirku organuma, i narocito Perotin, autor troglasnih i cetvoroglasnih organuma. Perotin je promovisao novi oblik conductus, oblik himnicne melodije, cesto u jednakim notnim vrednostima. To je bila jedina viseglasna kompozicija toga doba cije je sve glasove slobodno sastavljao sam autor (bez gregorijanskog korala).
Razdoblje »Ars Antique« (XIII vek) karakterise pojava moteta, koji je obelezio ovu i nadolazece epohe. U XIII veku nastalo je hiljade moteta ciji su najpoznatiji autori bili Petrus de Croce (Petrus de Kroce) i Adam de la Halle (Adam d' la Al - inace znameniti truver). Motet iz ovog perioda bio je karakteristican po tome sto je svaki glas imao svoju melodiju i svoj tekst (cesto na raznim jezicima). Svetovnog karaktera, ova popularna kompozicija je tako u isto vreme mogla »pevati« o dobrom vinu, o nesrecno zaljubljenom mladicu ili o sreci mladog bracnog para. Od ostalih oblika treba izdvojiti cantilenu (kantilenu), rondelus, hochetus (hoketus) i kanon. Cantilena je primer vesele svetovne kompozicije sa jedinstvenim tekstom u svim glasovima pri cemu je muzicko teziste na gornjem glasu. Rondelus se izdvajao po tome sto je »tema« tj. muzicka fraza naizmenicno prelazila iz glasa u glas. Tu se, u stvari, nazirala klica kanona koji ce kasnije procvetati. Hochetus je bio najcesce dvoglasan. Prvi put se javio u organumima skole »Notre Damme«, a kasnije se razvio kao samostalni oblik. Deonice hochetusa naizmenicno su prekidane cestim pauzama, pri cemu se sticao utisak stucanja (/h/ochetus - stucanje). Narocit razvoj u XIII veku doziveo je kanon. U ovom viseglasnom obliku deonica prvoga glasa doslovno je imitirana u ostalim glasovima, s tim sto je svaki glas pocinjao sa odredjenim zakasnjenjem u odnosu na prethodni. Najbolji primer je engleski kanon iz XIII veka »Leto je doslo« (»Summer is icumen in«).
JEDNOGLASNI SVETOVNI OBLICI ZONGLERSKE I VITESKE MUZIKE
Kao sto smo rekli, jednoglasnih svetovnih napeva u Srednjem veku bilo je neuporedivo manje u odnosu na slicne iz sfere crkvenog zivota. Najraniji teoreticari narodne pesme nazivaju opstim nazivima »cantilene«, koje su imale veoma razlicit sadrzaj, pa su se prema tome delile na balade, romanse, uspavanke, obredne pesme, satiricne i druge. U razvitku i sirenju ovih kompozicija narocitu ulogu imali su zongleri, spilmani, minstreli, tj. putujuci sviraci i pevaci (uglavnom iz oblasti naseljenih romanskim narodima, iako ih je imala i srednjovekovna Rusija u liku skomraha). Ovi slobodni umetnici su znatno doprineli razvoju muzike uopste, a jednostavne svetovne oblike »predali« su vitezovima i plemicima koji su ih dalje usavrsavali.
Truveri i trubaduri, kako su se nazivali ovi »vitezovi ljubavi« (potom i minezengeri u Nemackoj) svoja osecanja su izrazavali u pesmama koje su imale oblik:
U Italiji se javljaju laude, svojevrsne pohvalne pesme, koje su do 1400. bile jednoglasne. U Spaniji su procvetale takozvane cantige (kantige) - pesme posvecene Bogorodici. Cantige predstavljaju spoj gregorijanske i trubadurske muzike. Najveci broj ovih kompozicija (preko 400) sakupio je kastiljski kralj Alfonso X »El Sabio« (»Mudri«).
ARS NOVA (XIV VEK)
Iako je sam naziv za epohu Ars Nove pozajmljen od Philippa de Vitrya (Filip d' Vitri), autora istoimenog traktata, ondasnji teoreticari su ga ubrzo prihvatili kao sinonim za opsti preobrazaj koji se odigrao na polju muzike. Novim pokretom su najsnaznije bile zahvacene Francuska i Italija. Od oblika nastalih na tlu Francuske treba izdvojiti:
Italijanska Ars Nova za razliku od francuske gajila je svetovne forme od kojih su se izdvajale tri:
VOKALNI OBLICI NIZOZEMSKIH POLIFONICARA (XV VEK)
Na prvom mestu je misa, koja je kod nizozemskih polifonicara zauzimala posebno mesto. No, o misi cemo nesto vise reci u poslednjem odeljku ovog teksta.
Ne manje vazan oblik bio je motet. Od pocetka XV veka poceo je da se tretira iskljucivo kao crkvena forma. Motet je tada, u tzv. burgundskoj skoli, bio najcesce troglasan. Deonice su bile nezavisne u ritmickom pogledu. Narocito kasnije kod polifonicara, motet se ustaljuje kao cetvoroglasan sa jedinstvenim tekstom. Svaki se odsek posebno izradjivao - katkad polifon, katkad homofon - kontrasta radi.
Treci oblik bio je svetovan - chanson (sanson). Donekle srodan motetu, chanson je bio sastavljen od vise slobodno povezanih delova. Pretezno troglasne, ove kompozicije bile su siroko prihvacene.
Autori kao sto su J. Dunstable, G. Dufay, J. des Prés, jedni su od najpoznatijih autora pomenutih oblika.
XVI VEK
Renesansne vokalne forme, iako veoma slicne u raznim evropskim zemljama, imale su svoje specificnosti. Stoga cemo ih redom predstaviti.
U Italiji se javljaju viseglasne pesme sa prizvukom narodnog melosa, kao sto su vilote, vilanelle, frottole, canzonette (kanconete), ballate i druge. Sve njih karakterise prozracnost lisena stroge /severnjacke/ kontrapunktske tehnike.
U frottoli dominira gornji glas, dok ostali glasovi sacinjavaju pratnju homofne strukture. Ova dominacija vodeceg glasa dovela je do toga da se kasnija frottola razvila u formu za solo glas uz instrumentalnu pratnju.
Vilanella potice iz napuljske tradicije. Karakterisu je stroficnost i homofoni slog. Vilanella je ostala i kasnije uzor mnogim kompozitorima, narocito u Francuskoj i Nemackoj.
Iz ova dva oblika razvio se madrigal, najveca tekovina evropske muzicke Renesanse. Prosao je kroz vise faza razvoja. U njemu nema stroficnog ponavljanja vec se uvek donosi nov materijal, obicno na tekstove Petrarche (Petrarke), Tassa, Ariosta i drugih. U kasnijoj fazi madrigal je po pravilu petoglasan, a cesto i sestoglasan. Deonice zadivljuju samostalnoscu, dok u isto vreme ceo sklop ocituje formu visega reda. Nebrojeni madrigali potekli su iz pera majstora kao sto su bili Luca Marenzio, Carlo Gesualdo da Venosa, Claudio Monteverdi ...
Druga znacajna forma u XVI veku bio je motet. Ovaj oblik prevashodno duhovne sadrzine pocivao je na raskosi polifonije. Tema se sprovodila kroz sve glasove kojih je moglo biti od cetiri do sest, pa i vise. Renesansni motet je bio sastavljen od vise odseka, dok je svaki odsek donosio novi stih. Odvojenost ovih odseka potvrdjivale su kadence. Neprevazidjeni majstori ove forme bili su Orlando di Lasso i Giovanni Pierluigi da Palestrina.
U Francuskoj je XVI vek obelezen chansonom. Pokretljivog tempa i homofone strukture, chanson je gotovo po pravilu bio cetvoroglasan. Cinili su ga kraci odseci koji su se ponavljali, pa je shema mogla biti aabc ili aaba. Ovakav chanson uzivao je ogromnu popularnost zbog opisivanja svakodnevice obicnih ljudi, za sta se posebno pobrinuo znameniti kompozitor Clement Jannequin (Kleme Zaneken). Kasniji chanson je poprimio ozbiljnije sadrzaje, dok se vodeca melodija ucvrstila u najvisoj deonici. Tako je nastao air de cour (er d' kur) - najznacajniji oblik svetovne muzike u Francuskoj na isteku XVI veka.
Protestantizam je u Nemackoj dobio novi muzicki izraz - protestantski koral, koji se poput gregorijanskog korala ili narodnih napeva sastojao od dva elementa: melodije i teksta. Bile su to jednostavne melodije kratkog obima, cesto prekidane kadencama, tj. svojevrsnim poluzavrsecima. Mnoge takve napeve napisao je i sam utemeljivac Protestantizma - Martin Luther, dok je Hans Leo Hassler bio najzasluzniji za njihovu cetvoroglasnu harmonizaciju.
U Engleskoj Crkvi - tacnije Anglikanskoj - nastao je specifican oblik, poznat kao anthem (antem). Anthem je bio svojevrsni pandan latinskom motetu. Pisali su ih John Taverner, Thomas Tallis, William Byrd, Orlando Gibbons i drugi.
Spanski renesansni kompozitori bili su skloni jasnim oblicima homofone strukture, nalik na italijanske frotolle. Ovakve forme, poznate kao villansicos (viljansikos), bile su bliske narodu zbog jednostavne melodije i simetricnog ritma. Juan del Encina (Huan del Ensina) narocito se istakao kao autor ovakvih kompozicija.
B A R O K
Izvesni oblici iz perioda renesanse produzili su da zive i kroz period muzickog Baroka, pritom se prilagodivsi novim tendencijama. Ovde pre svega mislimo na madrigal, kome su u ranom Baroku dodati instrumenti. Tako je postepeno nastala opera - oblik koji ce obeleziti ovu epohu. Cisto vokalni oblici u Baroku gotovo i da nisu postojali. Dodavanjem instrumenata postignuta je ravnoteza sa do tada dominirajucom vokalnom muzikom.
Pojava oratorijuma i oblika slicnim njemu (Magníficat, Te Deum, Stabat Mater...[vise paznje ovim znacajnim oblicima posveticemo u narednim brojevima]), otvorila je vrata novom izrazu.
Posebno mesto zauzimala je kantata, ciji se zacetak nazirao u izvesnim madrigalima G. Caccinija (Djulio Kacini) iz zbirke »Nuove musiche«. Ovaj oblik sadrzavao je vise delova za jedan ili vise glasova uz instrumentalnu pratnju. Kantata je pre svega lirsko delo, cime se razlikuje od prevashodno epskog oratorijuma. Pored toga karakteristika kantate je i smenjivanje instrumentalnih numera (tzv. sinfonije) sa solistickim arijama i horovima. Brojne kantate koje danas pamtimo pisali su Antonio Vivaldi, Jean Philipp Rameau, Georg Friedrich Händel, Johann Sebastian Bach i Georg Philipp Telemann.
Motet je u baroku pisan novim monodijskim stilom. Jedan vid bio je solisticko pevanje uz instrumentalnu pratnju, ili cetvoroglasno uz continuo - kako je na primer pisao Heinrich Schütz (Hajnrih Sic). No, stari polifoni a cappella stil se jos uvek ponekad mogao naci.
Pasija, kao muzicki oblik /nastao u krilu protestantske Crkve/ vodi korene jos od vremena jednoglasja. Taj prvi (jednoglasni) vid pasije pevan je na nacin gregorijanskog korala - odakle naziv koralna pasija. U vreme polifonije nastala je motetska pasija. Sjedinjenjem ovih dveju u ranom Baroku nastala je dramatska pasija. Najvece domete ovaj oblik dostigao je kod Johanna Sebastiana Bacha, koji joj je znatno povecao dimenzije - pre svega u broju numera. Takva pasija zvala se oratorijumska.
MISA KROZ VEKOVE
Misa je najvazniji i centralni oblik Zapadnog Hriscanstva. To je jedini muzicki oblik koji je bio podjednako zastupljen u svim epohama. U muzici se pod pojmom mise podrazumevaju njeni nepromenljivi delovi, takozvani ordinarium missæ - prevashodno pevani delovi, iako se u vreme ranog viseglasja (od 1100. do 1400) pojavljuju najpre kao promenljivi delovi (proprium missæ), radjeni po principu organuma. Oko 1350. godine nastaju prve komponovane »autorske« mise (Messe de Tournai). Takva je bila i poznata »Missa Notre Damme« Guillamma de Machaulta. U periodu od 1400. do 1600. nastao je ogroman broj razlicitih misa. U to vreme Guillamme Dufay i nizozemski polifonicari pisali su cetvoroglasne mise razlicitim polifonim tehnikama, pri cemu su postigli zadivljujucu samostalnost deonica. Postojalo je nekoliko »modela«:
Veliki majstor mise Palestrina pisao ih je mahom prema sopstvenim muzickim idejama. Od 1600. mise imaju instrumentalnu pratnju, iako ni tada nije zaboravljen stari polifoni »stille antico«. U Baroku, dakle, pored hora i orkestra, arija (tj. solista) imala je znacajnu ulogu. Narocito u Nemackoj takve mise dobijaju koncertantni karakter. Vrhunac je velika Bachova »Misa u h-mollu« koja iznenadjuje brojem numera (cak 24). Ovo delo predstavlja sintezu starog i novog, i vrhunac je dozivljenosti misnog teksta u istinskom duhu poboznosti kakav se posle Bacha nije ponovio.
Predrag Djokovic